Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА

457 речи и цепајући речнике... Трудећи се толико он заволи оно знања што је с толиком муком стекао и гледао је да га и другом преда тражећи пута и начина како би то најзгодније учинио. Кад човек о нечем мисли он има и успеха. По свршеном школовању поставише га да предаје у гимназији београдској и сад је, као најбоњи методичар, већ почео правити каријеру, постао је супленг, а већ се поговарало да ће га и ироФесором имековати. Не бринући се за своје унапрађење, он је радио вољно, од српа, за свој рачун. ЧитаЈући стране производе он нађе да би ту било врло ваљаних ствари што би их требало пружити не само школи него и дому српском. Пошто је дуго премишљао о том он се стаде споразумевати с друговима из школе и, по споразуму с њима, крену се забавни и поучни часопис Пуаољак. Са сваким даном расла је и воља за радом. Њега посао не умараше него га је већма раздрагавао. Све, што је нешто умело радити, окупило се око Пуаољка. То беше место где се састаше и стари и млади раденици на књизи српској; а он одушевљен и пун љубави према послу, даваше правац раду, инстинктивно му даваше тип српски. То беше заиста пупољак са српских поља, који и мирисаше српском душом и развијаше се у леп, мио цвет. који би кадар био сваку кућу задичити. Чувши да је Сретен дошао обрадовао му се као брату рођеном. Познавао му је вољу, вредноћу и амбицију, и рачунао на њега као на један од нај јачих стубова свога Луаољка. Право веле: сто људи — сто ћуди Његов колега, Иван Шећерџић беше му сушта противност. Господско, размажено чедо, одгајен на рукама дадиљиним, образован п васпитан по рецептима разних гувернанатн и домаћих учитеља, он је попримао од разних угледа, на које се у детињству угледао, и разне мане, које поступно посташе његова својина. Лен, аљкав, уображен, амбициозан и пун таштине као жена — хтео је тим својим манама маскирати своју немоћ, показујући како он презире све врлине. Солидност у оделу он називаше кицошлуком, неуморни умни рад аФектацијом, ред глупошћу, тачност машинеријом. Нико, ко имађаше те врлине, не беше код њега човек