Дело

458 ДЕ10

него аутомат. Млад старац; мишићи на лицу отпуштени; глава оборена, тешка од «силнем науке, климала је то на једну то на другу страну; око мртво, укочено, без израза, без живота.., А и он јб био у колу раденика на Пуиољку. Његов цинизам бунио је ове вредне л>уде. Његов подсмех био је жаока; за то су и њега, то за ово то за оно, припитивали. Сваки је рад гледао са рђаве стране; у сваком послу тражио је махне и њих истицао. Никад није говорио јасном, опредељеном мишљу него некако двосмислено. — Па... може!... Нека се печата... Није Бог зна шта!... Нема студије; па, после, и стил је доста рогобатан. Е, треба брајко присести, а то је оно што се не може ! Све ти то хоће да пише и печата... хоће да буде литерат!... Пусто, празно, гашто .. ништа, ништа нема!... Али, нека се попуни лист!... Ако је требало о нечем решавати, он је обично ћутао.. Већ се довољно обавестили и гласају да се ствар овако или онако изведе, па кад затраже његов глас, обично рекне: — Ја се само каменим !... Гледам како то осецате од рамена! Нико не мисли, нико !... Хеј, Србијо, пропашћеш са лудих глава !. . Главно ]е то да је вазда опонирао, па нека би то било да се цицеро-слог у листу, за једну стварчицу, замени гармондслогом ! Ако је нешто написао онда је то сваком на нос набио. Пропао је онај ко не прочита; стотину пута читао би сам свој састав, упозоравајући оне око себе на поједина места. Ради слоге, ради мира и одржања листа, одржавали су везе с њим, захваљујући милостивом Богу што је мало радио. Међу тим нико није ни сањао колико је он празан; чак Петар, тај искрени радник, веровао је да он има спреме и начитаности па је његову мразовољу сматрао као особину карактера његовог. Једини човек од кога је Иван стрепио био је Сретен. Није га волео, али се радо дружио с њим, и није му никад опонирао. За то је ево и сад, преко свог обичаја, дошао му чак на ноге да га добродошлицом поздрави. Здравко Соколовић беше сушта противност своме имену. Био је сићушан, омален, слабуњав, тако слабуњав да му се кроз