Дело

461

ЈУНАК нашдх ДАНА — Књига је пријатењ — говорио је. — Она поучи како људи живе, она саветује и упућује на добро; она отвара очи. Шта ли би нешто било да се наш ратар толико освести па да прорачуна шта га стаје ока сламе ?!... И девето колено видело би му вајде од те самосвести. То би био сам богаташ како је ово једна благословена земљица. Да , да пријатељи, благословена ! Ово је земља где једно зрно двадесет доноси. Кад ли би га неко научио па да му ни једно зрно не пропадне! А ко би га томе могао пре и боље научити од књиге ?... Уираво, кад је Петар наумио био да покрене Пуаољак он је прво потражио Малишу. Знао је да без њега не може ништа почети, јер да се такав посао отпочне требало је, сем рада и новаца. Чим је то напоменуо, Малиша је прихватио свесрдно предлог и, за месец дана претплате је било толико да је Пуаољак био осигуран за годину дана. Није то био човек кога си се могао отрести тако лако ако ти је дошао да за такав циљ потражи помоћи. Ту га ниси могао увредити. Истерај га, он је кроз пола сахата опет ту. — Не дам! — Ех, не даш ! Даћеш ! — Тако ми Бога, не дам ! — Што се кунеш бадава ? Зар би ти смео изостати иза ових људи ? Ево слушај! И ту отвори списак и стане читати имена приложника. А човек шта ће — куд ће, извади и да колико му се тражи.. . Па како је тек био неуморан кад би какав такав посао предузео. Био је у једном тренутку свуда. Седиш с њим код једног домаћина, поздравиш се и одеш а он остане. Узгред свратиш у каФану и видиш њега а он већ ухватио неког. — Кад си ти дошао ? — Мало час ! Ето, већ сам попио кафу овде с Иваном; дао ми је дукат за онај посао ! С Богом ! А кад је лист почео излазити био је и на листу неуморан раденик. Он и Здравко — а оба су знала језик — претрпавали су уредништво рукописима. Из сваког Малишиног џепа вирио је по неки рукопис. Белешку из књижевности, друштва, песмицу, причицу —вазда је кадар био извадити готову из џепа..