Дело

560 Д Е .1 0 је важан због тога што одређује вредност свију сталих дел.ова и може да их замени. На пр. човек има впше грла стоке па неколико остави за нриплод а неколико одредн за посек. Грла одређена за приплод за сељака су извесно потребнија од оних која су намењена за храну, јер се он може лишити месне хране за неко време, алн се не може лишнти стоке. Сад се случајно деси, на пр. услед какве заразне болести да она прва грла угину, он не ће остати без стоке, заменпће их овим других, па макар једне зиме не јео меса. Такав исти распоред учиниће човек и са разним добрпма којима располаже, — стављајућн на прво место најкориснија, којима подмирује најпрече потребе, хлеб је на пр. пречи од меса и пића, преча кошуља него хаљнна и т.д. Браниоци ове теорије мисле да нам тим начином протумаче вредност свију стварн. Вода, ваздух и сунчева светлост толико су нам корисне ствари па опет видимо да немају вредности. На против, дијамант као луксузан предмет има веома велику вредност. Но на страну дијаманат, јер он има и веома корисну употребу у индустрији, али узмимо старине, п. пр. старо оружје које је већ одавно изашло из употребе, или окрњак каквог суда нађен у каквој прастарој мисирској или рнмској гробнпци, пли чак и предмет шкодљиви по здравље као што су разнп косметици, свн ти и други слични предмети имају необично велику вредност, скупо се плаћају, а међутим строго са гледишта економског нису ни од какве користи, јер на задовољавају праве и пеопходне иотребе људске. Кад то двоје упоредимо и констатујемо да човек придаје тако велику вредност стварима које су му најмање или му баш нису нн мало корисне, а не прндаје ни мало вредности толико корисним стварима без којих апсолутно не би могао опстати, онда долазимо у забуну, не знајући како себп да протумачнмо ту нротивност, осим да је прппишемо лудостима људским, тако нам бар у лрви мах изгледа. По новој теоријп то се ласно разјашњава, просто разгранатошћу људских намирница, а нарочито тпме што су дијаманат и разие старппе ретки предмети, дакле у својој колпчини ограничени, док воде, вааздуха п светлости, тих природиих добара пма толико да их свак може произвољно да ужпва, њихова гранична корисност равна је нули, а то ће рећн да немају вредности. Кад се то зна, онда се можс разјаснпти и обрнуто за што се вода у каквој пустпњп плаћа скупље н од дијаманта као и за што плаћамо воду коју добијамо нз водовода. То игго горе рекосмо важпло би за сва остала добра, пи она не би имала вредиости кад би их бнло у тако неограниченим количинама да их свак може колико хоће узнмати као са какве громиле која се никада не би смањивала. Кад бн нешто свн људи били Рочиљди, Гулдови н Вапдербилтп, новац извесно не бн имао вредности или не би нмао какву данас нма. Том теоријом тумачн се тако исто н. пр. зашто је жито јевтиније од внна, млско од меда, гвожђе и угаљ од сребра, сребро од злата, злато од драгог камена и ко бн још рсђао. Просто за то шго се једних добнра налази релативно више него другнх. С тога но овој тео-