Дело

КРИТИКЛ II БИБЛИОГРАФИЈЛ 561 рији, као што се внди, пије довољно да су само добра корисна него и да су у количини ограничења па да имају вредности. То су две главне теорије око којих се данас прпкупљају научницн. Г. Вујпћ у кратком али збијеном слогу пропратио је својпм реФлексијама обадве као и њихове варијанте, но ни једну од њпх не усваја просто такву каква је. Оној ирвој прндаје велику улогу, али са извесним ограничењима, јер сматра рад као „основицу око које се на крај крајева окреће оцена вредности свију добара и услуга у прнвреди друштвеној, али ипак за то, вели, он није никаква суштаствена, битна особина вредности (јер има добара која и без рада већ по регкостп н корнсностп својој вредности имају), а још мање је утрошени рад сам ио себи мерило друштвене вредносги добара“ (страна 90). Много мање придружује се нисцима ове друге теорије којој замера што је отишла у „неоправдапу крајност“, занемаривши друге важне елементе нри одређнвању вредности. Али ако не усваја ни једну посебице, он се наслања и то са пуно разлога, на обадве, управо комбинише та два правца који се размнмоилазе V питању: шта ваља узети за основ вредности. Пре свега н он разликује -две врсте вредности: субјекгивну п објективну, нризнаје да последња пзвирс из прве, што се види из пасажа ко.ји гласи: „Вредносгу размепи прометна илн објектпвна вредност природно пропстиче дакле из употрение или субјективне вредности тимс, што се елементп њезинп у друштвеном промегу моднФнкују, мењају н иреображанају тако, да најзад из стицаја нли сукоба разних личних оцена резултује једна општа друштвена оцена вредности коју ми сматрамо као прнродну друштвену вредноет економских добара п услуга“ (90). Но тојош није довољно, то јесамоједна етрана, уз коју мора доћп н једна друга, а то је по мншљењу пишчевом оцена ирепоп. То двоје дакле, оцена корисности и оцена пренона (трошкови око пропзводње у опште и утрошак рада посебице) „две су неодвојиве половпне једног и истог процеса суђења људског којим се тек вредност добара оцсњује.“ Према томе по њему удазе у еастав појма вредностп ова трп елемента: а) иотребитост или ннтензивност пожуде људске, б) ириступност добра пли простпја његова колпчпна којом човек може да располаже у даноме времену и в) оцена иренопа под којом ваља разумети рад који се мора утрошнтп па да се извесно добро репродукује. Она прва два елемента представљају граничну корисност, говорсћп језиком нове теорије, трећн елеменат представља теорију вредности која полазп од рада. Та комбинацпја којој ипсац разложно нрибсгава пма сво.ју позитивну основнцу; он јс тиме дубоко проиикао тешкоћу нзналажења једног општег мерила вредностн свију добара, тешкоћу од прплике онакву исту на какву се наилази при решавању проблема о квадратури круга у геометрпјп. Теорнја коју г. Вујић изпоси у своме делу сложена је пз внше елемената, и то је чипп иотиуном, нарочито с те сгране што обухвата сва добра, како она која се дају ренродуктоватп радом, тако и она која чонек нпје у стању да умножи, као што су ретка добра. Дело ХТУ 37