Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА

ОО — До^и сутра овде! — рече Сретен. — Брло радо, господине, само у које доба ? — Око десет саха га. Питај за доктора Срећковнћа. Хајде, Милане, улази! Вратар ношаше за њима мали кофер вичући: — Молим, господо, десно! Кад се успеше на први спрат, баш на самом улазу у ходник вратар зазвони. Из собе се на глас звонца , нојави собарцца са свећом у руци. Беше то пуначка, омалена, лепа женица, повезана црвеном марамом, у белом спаваћем руву с папучама на босим ногама. — Собу за господу: рече вратар по обнчају, а за тим, опет по обичају внкну: Лаку ноћ, господо! — па и не сачекавши одговора оде низ степенице. — С два кревета ? — упита собарица. — Не, с једнтг; господин ће се вратитп — рече Сретен. — Изволите — рече собарнца и пође пред њима. Уведе их у пространу чнсту собу обложену тапетима. Од намештаја беше: кревет, диван, умиваоник, сто за читање, један сто насред собе са две столице. 0 зндовима су висиле некакве слике и огледало. — Хоће ли господа да заложим ? — упита. •/ — Потово — рече Оретен. Она приђе к пећи. Тамо већ беху намештена дрва, само да потпали што она и учини једним палидрвцем. За тим изиде н донесе још мало дрва те пх сложи до пећи у једну корпу. — Треба ли господи још што ? — Не, хвала! — рече Сретен. — Лаку ноћ! — рече она и оде. Милан гледаше за њом неким чудноватим погледом, таким погледом да га Сретен мораде узети на око. Беше леп дечко, тај Милан. Могло му је бити око двадесет н пет година. Лик му беше врло пријатан и примамљив; нешто детињски наивно беше у томе лицу, осењеном меком, црном брадом. Око му је сјало неким сјајем необичним, жпвим; по оку си му могао видетн да ли је весео или тужан; у њему се огледала душа његова. Бно је жив, окретан, поверљив, лакосрд; часом плане али се и иоврати; ако те је увредио молио