Дело

56 Д Е Л 0 те је за опроштај. и то је ишло једно за другим. Билоје то једна од оних природа што све лако прашта и лако заборавл>а; данас га увреди па се сутра на ш насмеј — он ти је све опростпо. Никад се није могао опаметити; нека је сто пута о што главом ударио — удариће и сто први пут!... Сретен га је баш за то волео, за то што је тако — како он вели „неозбшван и што ће остати велико дете.“ Такав је био и у послу. Ничега се није могао свесрдно латити — за час га прође воља. Био је у државној служби, па кад га је окупила чама, канцеларијска чама, он се захвали па ступи у редакцију Трговачких Новина. Тај му је посао пријањао за душу; трчкарање му омилело; сазнао би сваку ситнпцу у часу. Сем тога био је прилично образован и начнтан, а знао је и два језика. — ТИта, је?... Да се ниси заљубно? — упита га Сретен по кратком ћутању. Он се насмеја. —• Нисам, али готово! — Која би ти то љубав била? Милан махну руком. — Ко би то знао? — рече. — А, збпља, шта је с оном Љубицом што си ми пре три месеца причао? Неколико писама пуних имена Љубица... Каква је?... Нпја је?... Дела, прнчај ми! Седи?... Милан се насмеја. — Н1та је — упита Сретен радознало — да ниси испросио?... Па кријеш од мене!... — Нисам — рече Милан седајући на диван и пребацујући ногу преко ноге. — Али то није сметало да се она испросп и... уда... Пре две недеље било је венчање. Удала се за једног трговца... — Онда — опрости!... — рече Сретен, и на лицу му се показа пзраз саз^аљеша. — Зашто?... Свеједно!... — Е? — Са свим! — рече он склопивши руке и протегнувши их, за тим стаде крпшти ирсте. — Ђаво га знао, али ја сам ти некако чудновато створење! За мене жена као стварно