Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА О / створење не постоји, ја сам према њој потпуно равнодушан. И како ми се чини, ја се никад оженити не ћу. Ја тражим у њој оличени идеал, али не домаћице, него нечега уввишеног, надземаљског. Чим се она спусти у обичан живот, чим анђеоски облик ишчезне с њена лица; чим она почне говорити о обичним ситницама, као: о овој или оној, о кући, лонцима, квочкама и пилићима, ручку илн вечери, хаљини и шеншру — она је за мене прошла!... У мојим грудима више ништа за њу нема... — Ти си будала! — рече Сретен. — Може бити! — Ти тражиш оно чега нема! — Међу нама; али има овде, у мојој души! Ла сањам дневе и ноћп о такој жени и тражим је неуморно! — Тражп је, тражи! — рече Сретен смејући се. — Нека те охрабри света књига Божја која вели: тражите и наћи ћете! Али ја бих да пређемо на стварност Јеси ти вечерао? — Јесам. — Али ћеш се моћи презалогајити. Нема Бог зна шта! Мало сира и саламе и једна флаша добра црна вина. Милан слеже раменима у знак да му је све једно, а он приђе своме коферу, отвори га и извади поменуте ствари те их стави на сто. Док су јели и пили говорили су о друговима што беху са службом ту. Милан му је са заносом причао о њима, о честим састанцпма на којима се разговор доста пута о њему водио, па, скоро снуждено, изјави како му је жао што му је забранио да им јави дан доласка. — Спремили бисмо ти вечеру па бисмо се частили до беле зоре!... Алн ти изреком тражиш у писму да те само ја дочекам и да ником не јављам о твоме доласку. Сретен као да је навалице хтео да се о овоме почне разговор. Кад Милан помену писма он га као равнодушно упита и ако му то беше главна намера: — А, збиља! Јесу ли ту моја писма? — Ту су! — рече Милан и куцну се по џепу. — Молнм те, дај ми их овамо!