Дело

58 Д Е Л 0 — Ево! — рече Мнлан и извади их сва из џепа па их стави преда њ. Он их стаде разгледати. — Је ли? — упита. — Је ли још ко читао ова писма? — Нико. Ти си желео и ја их ником нисам показао! — Збиља? — Часна реч! — рече Милан и погледа га озбиљно. — А ове белешке за новине? — Њих сам ја, по жељи твојој, својом руком преписао п дао да се слажу. У осталом, то се да видети и на рукопису. Познаје се оно што је слагачева рука узимала. — Хвала ! Од срца ти хвала! Сад још једну молбу!... — Та шта се превијаш! — внкну Милан вндећи како је молећиво лице Срета начннио. — Реци шта хоћеш? — Дај ми ова писма натраг!... И дај ми часну реч јер ја на твоју часну реч полажем више него на нечију заклетву — да о овоме никад и никоме не ћеш речи прословити! — Боже, ал’ си детињаст! Рар би ти, мислиш, могао имати неку жељу, коју би твој Милан био кадар учинити, на да ти је не испуни?! Сретен се диже, приђе му, загрли га и пољуби у чело, па вративши се метну писма у џеп и рече: — Нисам се ја нреварио! Ти имаш златно срце! Од нашег познанства заволео сам те, јер ти си једини што ме никад увредио није! 8а то сам хтео да ово вече са самим тобом проведем, за то сам ти и писао онако! Хвала ти, брате, друже, пријатељу, једини пријатељу који ми не злобиш, који се радујеш моме успеху као да је твој! Допусти ми да ову чашу дигнем у твоје здравље и да је испијем на душак! Па куцнувши чашом — јер само једну пмађаху н то за воду — у флашу, искапи до дна. Милану ударише сузе на очн. Он беше одушевљен. Да је мнлноне имао ставио би их пред Сретена, али он нмафаше само искрено срце... Сретен утиша његово одушевљење, не даде му га гласно изразити, рекавши: — Него, де да ме мало ситуираш. Ја сам из Београда