Дело

Ш1СМА 113 ХРВАТСКЕ 491 Дошав у Хрватску беше бан Хедерварн готово усамљен. Хрватнма оп беше сасвнм стран човек, а уз то мађарскп велики жупан. Јавно мнење, а нарочнто журналнстнка са малим изузетком, дочекала је бана врло непредусретљнво. Све је било против бана, јер је све било опојено велико хрватскпм шовинизмом. II тек што је бан дошао, све је већ очекивало и његов скори — одлазак. Али се у томе сви преварише. Правим државничким погледом уочио беше он крајну своју политичку циљ, мету својих амбиција; државник, који ннје водио политику без компаса. Па знајући добро, шта хоће, шта смера, умео је да изабере и начин и средства, којима да постигне свој дпљ. Нознавајући прави расположај у земљи, знајући нарочито шта Срби уТроједницц претрпише за владавпне Мажуранића и Пејачевића — обратио се он беше сасвим наравно на елеменат српскн. у сигурној нади, да ће у њему наћи издашне иомоћп за свој политички систем. У Српству троједничком тражаше он себи савезпика — и рачун беше добар. Може се рећи, да српски елеменат с малом нзннмком сав пристаде уз даровитог овог државника. Од то доба па све до данас остали су Срби овоме систему верни. а остали су то и прилпком последњих избора (у мају 1897.) за хрватски сабор. Помоћу Срба, а уз то својом ванредном енергијом и даровитошћу као и чистотом свога карактера (штоје у Хрватској велика реткост) постизавао је гроФ Хедервари један успех за другим. Како који избор за сабор, све боље нспадаше за њега. На свима политичкпм изборима нарочито на онима од год. 1887. и од год. 1892. беше он потпуно победилац. Наравно да му средства не беху свагда оправдана, и кад нешто није могло пћи милом, морало је ићп сплом — и ппсац овнх редака упознао је хрватски апс. -- Али тек бан и његова, унијонистичка, странка напредоваху из дана у дан све већма. На послетку беше она снажна опозиција која владн угарској толике бриге задаваше, готово децимирана уништена. У сабору имађаше бан велику и сасвим одану већину своју. Све што је бан хтео, могао је у сабору протурити. II ио квалптету беше опозицнја јако опала. У последњој саборској пернЈОДи, од год. 1892.-1897. већ не беше у хрватском сабору Д-ра Деренчпна, Д-ра Мазуре, Д-ра Брелићенског, Д-ра Врбанића — све прваке т. зв. неодвнсне хрватске опозицпје. Не прођоше боље нн Д-р Тушкан ни Д-р Давид Старчевић, вође т. зв. правашке странке. Опозиција беше и квалптативно и квантптативно сведена на нулу п бан беше како у сабору тако и ван сабора готово апсолутан господар ситуасије. Уз то се не сме нпкако изгубити из вида, да је бан за све то време уживао непомућено поверење угарске владе, нарочито док Коломан Тиса на крмилу беше а што још више значи — поверење круне. Све банове кораке одобраваше редовно и угарска влада и круна. Имајући у сабору одану већину своју на коју је могао у сваком случају рачунатп, и уживајући потпуно поверење круне п угарске владе