Дело

Д Е Л 0 92 Тако дође до „Коларца.” Већ се беху почели купити око дугачког стола у оној собици. Дочекаше га веома весело. Малиша му поче певушити стихове из народне песме: „Смакоше се један до другога, „Те Сретену места начиннше." Он се здрави смешећи се са свима; Малишу поздрави епитетом «битанго”; Милана „Млади Арденте,” а Ивана «господине ФилосоФе.” Келнеру допусти да му скине врскапут, додаде му кишобран и шешир, па се спусти на столицу. — Желите пнво? — упита келнер. — Да ... само пазите!.. — Молим!... Кад келнер оде он се окрете Ивану до кога је сео. — Како си ручао данас? — упита га. — Добро — рече Иван. — Како добро кад ти је пресело? — пецну Малиша. Иван се искосири на њ. — Којешта! — рече. — Пресело, пресело! — тврдио је Малиша. — Ниси ти, брате, научио да те онако цепају, као што те данас поцепаше! — Е, баш ме неко и поцеиа! — рече Иван презриво. — То говориш сад што Ранка овде нема. — Збиља, где је г. Драгићевић? — упита Сретен. — Вечерас је код неког рођака; тамо ће вечерати — одговори Малпша. — А Ивану се сад тек срце разиграло. — Нема шта да се разиграва! Ја с дечурлијом не ћу да се препирем. — Е драги мој г. ФилосоФе — рече Сретен. — Оно данас није било дечурлијски ! Оно јесте млад човек, али је тај млади човек научио да чита књигу! Међу нама, девојкама, ти си данас изгубио мегдан. -- Ти не знаш шта говориш ! — обрецну се Иван. — Мени се чини да си ти кадар само Физичке ударце осетити! — добаци му Сретен оштро. — Ти вређаш! — Ти се, канда, љутиш?...