Дело

93

ЈУНАК НАШИХ ДАНА — Па кад таким тоном .. -- Упамти Иване овај рецепт што ћу ти га дати! — Ја не примам никаквих рецепата, нисам болесник! — Ко хоће да се с л>удима дружи, мора се уљудно понашати! — Па то би могао себи рећи! — Да! Али пошто сам ја доктор, то ти ево опет дајем савет! Упамти! Никад немој човеку рећи да не зна шта говори! Ти мени рече да те вређам, а ја сам ти само вратио мнло за драго. А ти бар добро знаш да ја ником не остајем дужаи! Ако ти је то код других пролазило, код мене не ће! А сад да пређемо на ствар. Ти велиш да је г. Драгићевић дериште, а ја рекох да је то -- истпна још младић, али — врло добар пријатељ с књигом. Тај је учио, драги мој Иване, и није лудо учио. Зар ниси видео како се лепо држи, како се не обрецкује, не грди, него говори мирно, одрешито. паметно.. Зар ниси видео да је оно вера његова, да из убеђења, из памети, од срца говори ? — Јесам. видео сам, па шта је он управо мене поцепао?' — Није он тебе цепао, то се Малиша незгодко изразио, него је побио твоје Формуле, твоју науку. — То није! — Тим горе по тебе! — рече Малиша. — За што. — Ниси га разумео! — Ех, није га разумео! — уплете се опет Сретен. Разумео га је, ја шта је! Та он је говорио тако просто, да би га ђаче из скамије разумело. Он је устао против правила и Формула које хоће естетичари да прописују песницима. Он вели да је њима право само кад је ту ФОрма, кад је све по правилима, а сама ствар може бити нразна — не мари ништа. Он је опет за то да ствар има своје вредности, да се за њу вреди потрудити и над њом замислити — па Форма може бити каква хоће. Ту се они не слажу. Са свога гледишта, које тражи од сваке ствари, било моралне, било материјалне користи, он напада и естетику и метаФизику и Форме и правила као стварп посве неплодпе. А пошто Иван мисли да је у праву, то прима