Дело

ВУК еТЕФ. КАРАЏИЋ 131 Чеха и Хрвата вештачки изазване, и вештачки се свакојаким ,,брусовима“ (на пр. за чешки од Хатале) подржавају, јер није могућно — нрема култрним и социјалним приликама, у којима је био наш народ од доласка његова на Балканско Полуострво и у којима је и дан дањи; и према томе како се наша књижевност са својим органом: књижевним језиком развијала, — није могућно одржати језик без туђих елемемената. — — — Ну Вук је, усвојивши народни говорни језик за књижевни, тако одредио „да што год у језику нашему ннје народно, оно није српски“, дакле и словенске речи сматрао као туђице, само што и оне стоје у питању о чистоти књижевнога језика за себе. Ма колико да се Вук трудио да пише чистим језиком, ипак није могао избећи „славенских“ речн само што мисли да се таке речи не узимају без невоље. Тако, дакле, ни он није могао сасвим прекинути с традицијом, пошто је стари словенски, сродан и близак српском, био нашем народу књижевни језик за неколико стотина година. И да се није у нас нова просвета у ХУИ1 веку погрешно започела, те да ту први учитељи нису помешали •српско и руско, да се у опште и у нову књижевност пренела стара српска фонетичка прерада тога словенскога језика, израфена као што се зиа, још у средњем веку, наш би се књижевнн језнк од словенскога у народни претварао онако исто поступно, као што је то бнло у Руса, наш би језик онда могао иоднети и више позајмица из старога књижевног језика, и онда би се с напретком нове просвете наш народни књижевни језик развио без револуције и наравно под већим утицајем тога старог књижевног језика (Ст. Поваковић 0 негов. срп. јез.). — Како је Вук на делу приступио послу да стилистички дотера прости народни језик и за вшне књижевне потребе , показао нам је у предговору преводу „Новога Завета“. Он је узео 30 речи турскнх, задржао „49 ријечи Славенскијех, које се у нашему народном језику не говоре, али се ласно могу разумјети и с народнијем ријечима помијешати“; затим је употребио „47 ријечи, које су од Славенскијех посрбљене“; најпосле „има ријечи 84 којијех није чуо у народу да се говоре, него их је он начпнио“. Али .„највише овијех ријечи казао би овако и најпростији Србин, ‘