Дело

Т40 д е л о

прича, како се упознао с Добровскнм, „сувим н високим старп,ем, који управо корача као какав момак од једне трећине његовнх година“, и како су код Давидовића он и Копитар провели с Добровским читаво по дана и велики комад ноћи. Вели да „другога разговора није било, осим о језику, Српскоме и СлавенскомеС И као што се миданас чудимо Вуку, с каквим је дубоким погледом продро у најзабитније кутове народнога језика, тако се он дивио ученом Добровском, који „зна коријен Славенскога језика “ Ту је дошла реч и на односе српскога ц руског словенског. Добровски је узимао да је најстарије книзв клатва, имл, сћми, јер се тако налази у најстарпјим рукописима из XI в., Вук је узимао „да је руско н постало из е или да је још у IX вијеку било обадвоје, то јест: у Српско-Славенским књигама е, а у Руско_Славенским л.“ Вук се упушта и у доказивање, које је делом и сад тачно, пошто је мислио да су Тшрило и Методије преводили црквене књиге на јужнословенскп језик: српски или бугарски (сад се мисли на њихов средњи појас — маћедонски). Други је аргуменат доста слаб, јер се ту. позива на консерватнвност у читању и на то што је у најстаријим нашим споменицима (записи, натписи, рукописне књиге, дипломе и т. д) увек кнезв, клетва, име, сћме и т. д , тако исто је било у нашим старим штамнаним књигама, па кад су из Руснје стали набављати књиге, онда су оставилн „Србуље“, те „млађи и не знаду, да су кад биле друкчије књиге“. — Трећи му је аргуменат доста јак: истина, нема српских рукописа старијих од XIII в., алн и руски нз XI в. писани су у — Руспји. Најпосле је и то лепо истакао да је врло рано могло бити дијалектичких разлика у старом словенском, иошто су се књиге, разнесене из Паноније, можда мењале у Бугарској н Србнјп. Ово је правплно гледиште на српскословенски , — само је још недостајао прави старословенскн: 1егћит согарагаћотз послужнло за основу Вукове критике „славено-сербске“ школе н Јвена језика књижевнога. Вук се на овом пољу научном сусрео с ученим Шафариком Навлом, који је у тридесетим годннама у своме делу 8ег1пбс1|е Безекбгпег (Рев!, 1831.), према сведочанству најстаријих споменпка доказао, да је српскп језик у време појаве словенске књижевностн већ