Дело

имао, у главном, садашње гласовно обличје, без назала, с ђ и ћ и т. д. Вукови противницц нису хтели научннм путем оценити вредност ових сведочанстава: ни словенска филологија, ни историја српског језика, ни поређење старпх српских и руских рукописа није их могло уверити о њиховој заблуди а рпоп утврфеном мншљењу да је језик ондашњих црквених књига прави стари словенски. — Ето ти су разлози нагнали Вука да изведе „Елавне разлике између словенскога и српскога“ у „Даници“ за 1826. г. Не можемо се сложити даје баш тако површно ствари седотакао као што мисли Кулаковскн, — за своје време Вук је далеко отишао према другима и према стању науке онога времена. Изисте је тежње лостало једно од последњих издања Вукових, а то су „Примјери српско-словенскога језика. Саставио их Вук Стеф Караџић. У Бечу 1857 “ У њима је хтео приказати примере српскословенскога језика, који се разликује и од рускословенског и од бугарскословенскога. Као збирка литерарно-историске грађе ово дело није за данас толико од вредностп, пошто је публикација старих текстова српских постала предмет особите пажње најбољнх наших радника и учених друштава. Као што је напред споменуто, Вук се после граматнчко обраде српскога језпка уз првоиздање речника (I 818.) није више прихватао да систематски обради нову грађу, која је веома нарасла, као што сведочи друго издање Српскога Рјечннка (1852.). Он је само једну расправу објавио. и то о најтежем и најзаметнијем делу за проучавање а то су „Нлавна свршивања суштествителни и прилагателни имена у Срп. језикуа у „Даници“ за 1828. год. Подељена је на четири дела: изведене именице, сложене именице, изведени придеви , сложенн придеви. Ту је распоређена грађа према наставцима за основу. И ако није научна вредност овом послу онаква, као што су Даничићеве Основе (Београд 1876.), ипак нема ни погрешака у које се онда лако упадало при етимологизирању. Милош Светић покушао је посао ове врсте. али су његове спекулације штуре, закључци неистинити — и разредба речи према значењу наставака и данас још није нашла достојну обраду, а то је, ништа мање, хтео Светић!