Дело

ЈАВНА 1ЈЕЧ У 'ГУРСКОЈ 151 што би им могло корисно послужитн, што — а ко бн то све могао н:зређати! Да све то сазнате, узмнте царнградске листове, па ћете знати. Оставио сам читаоце на пскушењс да размпшљају, да ли турски лнстови спадају нод икакву цензуру. Онн спадају п то под ценсуру одсл>ења унутрашње штампе, која је према њима строжија, пего према икоме. У њпма морају киптети славопојке султану, пошто нх овај можс читати, то поред онога, што сами редакторн чнне, да би уговели и да би се додворили за чинове и ордене, гурани још и цепсуром, морају да испуне по половину текста сампм тим хнмнама у прозн. Опи су, кажем вам. на врло велика искушења од стране ценсуре; а замислите на каква ли су онн, којп се морају саображаватп према њима! Поред тога, ште су, тако зване, одредбе строге, новпнари су на огромним мукама п са цеисорнма, који те „одредбе,“ по примеру својих старих, тумаче на начнп, који одговара њиховим „погледима.“ Ценсори, то су обичио хрђаво плаћенн људи, којп доплату за свој труд очекују од власника, чпје лпстове ценсурншу. Било, да баш и нису тако јадно плаћени, они шиканама изнуђују, јер, веле, ко зна шта ће сутра бити! Ипаче, како се може разуметп превлачење црвеном ппсаљком нотица, да је Енглеска забранила увоз рогате марве, „ма да њена влада није на вела узрок тој забрани“; ценсор вели, да јс то оштра белешка и дише неиријатељскпм духом према Енглеској, а то царска влада нема рачуна; ако се станете објашњавати са ценсорем — то су обичпо неки умни ннвалидн — те се уиустите у дубља тумачења, он суво одговори: не може, не може! — и продужи даље. Или да је одликован дотпчнп велнкодостојннк, а то донесете но турским лнстовима, које он није чнтао, па вам избрише, велећи, да то њему није познато; а тиче се неког врло замашног великодостојпика. Из самог тога, што ценсор, после, понгго сврши цело ценсурнсање, опет се враћа на ту нотицу, ко зна, разумеће, да би му ценсор рад рећи: „Чујеш, море, знаш зашто ти бришем ову белегаку? Бришем је зато, шго је већ време да ми даш што год.“ Кад сам био у последње време у Цариграду, имао сам прилике да се уверим, да је ценсура нарочите обзире имала према маџарском миленијуму п да нису дали да се н једпа реч противу њега наппше. До скора је ценсура имала особите обзире и према тројноме савезу. Благодарећи пак нолитичким преобртнма, попустила је у последње време у гоме погледу. Поред поменутих случајева вредио је навести и ове: ценсори бришу нотице, да је мисирски хидив отпутовао за средњу Јевропу. Ваљда размишљају: кад хазрети падпшах, који је његов сизереи, не иде по Јевропи, каква посла има он да се тамо мота?! Залуд му ви објашњавате, да је ту вест донела цариградска телеграфска агенција „А^епсе Је Соп81ап1тор1е“ — сви ванш разлози морају ићн до ђавола на његово суво и скоро увек арогантно: јок. џаном. Морате иматн добру порцију стрпљења, а ако сте пргави, обралп сте бостан; али прнзнајем, да бн и најладнији Енглез, поред ових бандоглаваша и умнпх сметењака, морао постати пргав За-