Дело

ЈАВИА 1’ЕЧ У ТУРСКОЈ 15:’. шго рекао један бистар србијански калуђер, зверкама. Нећу овако оиширно говорпти о ситнежу. Васеленска Патријаршија ио своме положају према привнлегијама лпчи, као што сам у иређашњим писмпма изложио, на државу у држави. Она је дошла на ту мисао пролетос да шаље нарочито нзаслансгво у Москву, да је ово преставља нри круписању Господара највеће православне државе, сверуског самодршца, 0 томе се пмало писатн доста, Турци нису могли пут спречити да се пс би северпом п сплном суседу замернли. Кад нису могли по коњу, а опп удри но самару. Ценсорн су дозвољавалп само да се региструје Формацнја тог нзаслапства, његов полазак одавде, долазак и дочек у Одеси п Москвп и ништа впше; ценсори грчкпх листова уљудно су избацивали многе приче о овом изасланству. да се Власи не сете: алн су осталп преко сваке мере билп срдитн. Једном је цариградском редактору пала сулудаста мисао да иреведе из једног цариградског Француског листа сппсак владарских заступника и одличннх кориорацнја, које ће званично присуствовати крунисању, па је превео и ко су иредставници Васеленске п других православних патријаршија: наравно, да је ово бпло избрисано, а г. редакгор остао гледајући. Донели сви Француски цариградски лнсгови, којп излазе после нодне, <вест, да је јермепско-грегоријански патријарх Измирлијан, онај гурски душманин, дао осгавку, да му је уважена и да је већ иостављен заступник (1осшп ^епеиз, већпх); ту вест прпхватили су јутарњн лнстови. који су је за сутрашњп број спремпли, но иа јаде, јер многпма од њих ценсура је ту нотицу избрисала: нпје се, вели, о томе нпшта ппсало по гурским листовима. Ма да је, како је лако судити према ономе, што се лапокон десило, то била врло важна повост, морали су пустити своје лнстове без те нотице. — Напишете нотицу, како је падншах нрпмпо неког послаиика у аудијенцпју, па додате, да је са њнм бпо п први драгоман дотичног посланства; овај додатак ценсор брише. Ко вели: Зар је -мало, што се већ мора унижаватн лице хазрети-падишаха тиме, што се мора јављати да је пред своје свето лице ирнмпо једног ђаурског заступника, него још допуститн да се јавља, да је био и његов терцуман ? олмаз (не може)! — п удри пиеаљком по оној веселој нотици. Те су судбпне биле п белешке, да је султану представљен бившп немачки ратнп министар Верди ди Верноа, којп се, буди уепуг речено, нешго дуго мотао ио Цариграду, Галипољу, Дарданелима, Вруси нтд., а син му је аМасће тИНап-е у цариградско.ј амбасади Њ. В. цара Нсмачке и краља Пруске. Не смем да вас увлачпм, драги п стрпељивн моји чнтаоци, у многе иојединости, а дозволнте мп да вам кажем п зато, што ми је мноједан друг, а и што нећу да озлоупотребљавам ваше стрпљење. Пначе нмао би с овим поједпностима довољно матерпјала да нснупнм све листове ове књиге — кад уредници овог одличпог листа ие би марпли за вас, но ме иустили да се ја башкарим — имао бих вам много п много причатп, .те зато сам овако расејан и прелазим да кажем још ово иеколико речп о