Дело

А К Т Е Ј А 9 неба, незадовољницима васелене нека се рађају они — дуси ветровидни, дуси бурни. немирни, дуси луталице. Нек нема.ју мужа, нек немају детета, нек су им незнане сласти од потомства рођенога. Нек нису ни мушко ни женско, нек им је туђе учашће, милосрђе и милошта, нека су глухи на молбе и жалбе, нека су зли, зли, зли...” — Али ево, нашла сам те, — рече она носле дугог ћутања. — и ти ћеш се опоменути мене; а ја, упивши се у твоју душу, добићу нов живот. Само твоја љубав може да завршп моја бескрајна лутања, само кап твоје крви може оживети моје прозрачно, привидно тело.” Исповест овог привиђења испочетка не учини на мене ни каквога утиска. Јасно ми је било, да халуцинирам. Ја, Синелников, магистрант петроградског универзитета, никад и никако се нисам могао — пре 15 векова —тући с туронима на Мајни. Али доцније, са сваким новим звуком њена тиха гласа, са сваким погледом њених очију, које ми се примицаху ја се почех некако раздељивати. Мој мислени део одвоји се од другог дела, који запламте неком познатом страшћу. Са страхом опазим, да се од мене створи неко доуги, и да тај други мисли нанеко\1 другом језику, не на мојем матерњем. Осетих некако да оздо, испод земље, прелетају у моје уображење многе, многе успомене. али не моје, а у исто доба ипак моје; и многа осећања, којнх ја нисам могао имати, а у исто доба, које сам некада, некада. несумњиво баш ја преживео био. Видео сам у дпвној јужњачкој ноћи ово привиђење као дивну девојку, коју сам страсно љубио. Опоменух се. како сам је био обгрлио око нежна врата како се она радовала зрачним јужним звездама , како се приљубила уз мене својим нежним стасом. Опоменух се, како сам јој шапутао Платонове стихове: „Тн на звезде гледаш, звездице моја. Како бих желео да сам звездапо небо то, Милпопом очију да бих гледати могао тебе!...“ Сетих се да сам био у този, с црвеним порубом, и да је меке боре од тунике златни жук држао на њеним илећима. У