Дело

' • I ПЕСМ А... Свукло се сунце до иза села Свукло па легло, малакса му моћ И кану роса с уморна му чела, А преко себе навукло је ноћ.... Легло је сунце, а за њим и људи. Не иде пос’о, не нује се пир, Ко вазда ради, од сунца се трудн, Обично сунцем и зажели мир. Нестало дакле жагора, крика, И сам је ветрић прилего мало, Тек младој Дани блеђана лика Тешко је бреме на срце пало. Тишина младу немило дира. Тај мир је дави, тај мир је гуши, Тај мир јој каже кол ко немира Скупљено има у њеној души. Сада јој румен по лицу пао С’ усана врелих уздах се краде: Чобанче Раде летос је звао Да види млада, јагањце младе. У шали беше, прође је страва, И она њему у шали оде, У шали сађе са пута права Кад оно пође грабити воде. Дело XVI 12.'