Дело

Д Е Л. 0 178 Невино јање била је тада, Невинн јањци били јој мили Тако је било — ал куку сада На другу страну мишљење снли. У мраку стоји, а посред мрака Пријатан жубор тишину слама, Чуј, то је песма! Гле девојака Које су с прела пошле кућама. Ближи се песма, Вог нек је уби, Јасан јој говор, лако се туби, Како је Дана пшла код Раде, Да види млада јагањце младе. Ишла је брзо, сенком се крила, Али јој није нико још рек о, Где пасу, бјела, јагњешца мила Да тамо није ни вук далеко. И вук ју можда хтеде да смлави (Тако је песма на даље вила) А Дана се је у својој страви Под кабаницу чобана скрила... Још траје песма. та на зло рада, Девојци срам је обукао лик, У другој соби разабра сада Старачки, болан, ужасан крик. ЗадЈжта мома, ко стручак вити, Нови јој терет на срце пао... Мајка јој будна — сад ће је бити, Сад ће да буде куку и јао .. Ох мајка њена! Та добра, блага, Од неко доба фурија поста .. Од куд јој старој толика снага, Да псето бије — било бн доста. Када се првом на Дану осу, Ни зашта 'беше, Вог светн знаде, Тукла јој лнце, чупала косу,