Дело

П Е С М А 179 Зато, што прими поклон од Раде. Тучење преста, не беше трајно, Јер глас кад дође, к’о л>ута стрела Да јој се ћерка састаје тајно, , Није ју је била, само ју — клела. Али и клетве бивају тише: Тек мајка Дану — очајно мери, И после тога старица више Нит каза: Дано, нит рече: „ћери!“ И Дана слуша... — кораци стали, Ох да јој мајка бар неће доћи, Нови јој нади на груди пали, Ваљда ће и сад без боја проћи. Мајка ће клети — све ће јој рећи, Груди су њене клетвама пуне, Ил ако ћути и то ће пећи, Још горе пећи, но да је куне. И мајка ћути, и јоште ћути Несретну ћерку подлазе мрави, Ох псуј ме мајко ма по сто пути, Ћутање хоће да ме удави. И ћути мајка и никад краја, Та реци мало: куку ил јао. Али у соби где мајка стаја Сваки је жагор већ давно стао. Кроз малу браву, светлост прелива... То тамо жижак светлуца, гори, Па пође гледат: шта мир тај скрива, П1то њену душу раздире, мори. Прикупи снагу, на врата стала, Кроз пукотину тек једном глену, Ужасно крикну, скоро је пала, И дуго траја докле се прену. На патос голи лежи јој мајка. Мртвачка лика, без гласа, крета, Нит’ куне ћерку, нити се вајка, Нити је бије, нити јој смета.