Дело

НАРОДЊАК ПРИПОВИЈЕТКА ИЗ МОСТАРА НАПНСАО Свет. Ђоровић — Ја, — рече ми пријатељ Јово завијајући цигар, — он је умро. — Умро, — рекох. — И ти си га добро знао? — Добро... А како да га не знам?... Чини ми се, као да га сад гледам: повисок, танак, сухоњав, опаљена лица, — увијек озбиљан и замишљен. Главу му је покривала густа, као угљен црна коса; испод високога и испупченога чела сјајиле су се црне очи, које те увијек гледаху некако чудно, сањалачки. Нос му дугачак, орловски, а испод њега избили мали црни брчићи... Ријетко када видио сам га, да се насмијао, али и то не као други момци весело, гласно, да се све тресу од смијеха; — не, он би само развукао усне, те би му лице добило неки благи, анђеоски изглед — и то је било све. Говорио је ријетко али кад би почео да говори, чудновато би се одушевио и занио,— глас му језвониоврло слатко и пријатно , — и сви, који би га слушали, заносили су се и одушевљали тим његовим говором

Јово припали цигар и прекиде ме: — А ја сам му био најбољи пријатељ... И учили смо заједно... Он је морао прекинути школу, а ја сам остао... И он ми је писао, писао ми је често... Ах, сиромах! — Напатио се, — рекох ја.