Дело

говорим, — кашње ћу ти редовно писати о свему, што се овде буде догађало... Ја хоћу да радим и морам да радим много... много... неуморно и непрестано.. Осјећам се способним, да све могу окренути на боље, онако, како замишљам. А сад да си ми здраво и весело твој Стево. Мостар, 15 јануара 18** Драги Јово, / Ма да не добих одговора на моје писмо, ево ме опет, да ти се јавим. Јутрос сам ти некако необично весео. А како и неби, кад се синоћ десило нешто, што се у Мостару дешава само једанпут у години. Ти ћеш питати : шта је то?... Е, па брате, била је — светосавска бесједа .. Да ти је само било погледати оне мирне људе, који нијесу навикнути на велике славе и забаве, како су одушевљени били, па како су тапшали! Као да свакоме од њих на лицу читаш једно питање, дјетињско питање: „има ли у свијету игдје и ишта љепше и сјајније од овога?...” Свак је био срећан, па богме и ја... А ко да не буде срећан, кад види овако славље и кад знаде, да је то сраско славље?! Него да ти још неште причам! На забави имао сам ггрилику, да се упознам са неким омладинци.ма и одмах сам се с њима опријатељио. — Како ти се свиди ово наше^. — питају они. — Дивно. — Ех, све наше ваља. — Г1а... ето... — Шта кето” ? — Па иешто ваља, а нешто и не вал.а. Они се само осмијехнуше, па ме повукоше за руку. — Ајде да пијемо! — Ајде.