Дело

186 Д Е .1 0 Други пут писаћу ти опширније , а сад морам завршити, јер имам силесију послова иа морам да их свршим. Братски те поздравља Стево. Брате Јово, Мостар, 20. јануара. Ево ме да наставим онђе, ђе сам прошли пут стао. Знам, да ћеш се радовати, кад ти кажем, да су ме сада скоро сви од срца завољели. За Перу не треба ни да ти причам. Он је увијек са мном. — Драг си ми, душе ми , к о брат рођени, — вели он мени. — И ти си мени... — Болан, баш ми је драго, што нађох јарана .. А хоћеш ли, да будемо арави јарани ? — Хоћу. И ми се пољубисмо. Сад како ми се чини, нико нас неби могао завадити, па да се ту уплете и какав највећи сплеткаш. Него, да ти причам нешто, што ће те јако зачудити. Ти знаш, како сам ја био приличан женомрзац, то сам ти се често пута клео и преклињао, да се никада оженити нећу. Но ономадне, баш кад смо сс састали, Перо мо снопаде. — Ајдемо у ћосање, — вели. — Нећу. — Мораш. Треба да видиш и да упознаш наше ђевојке, јер макар што си се родио у Мостару, онет их не знаш добро. Шта сам му дакле могао ? Пристао сам и пошао с њиме. Кренули смо се кроз некакве сокаке, гдје станују најљепше Мостарке. Па ипак ни једну нијесам добро видио. Ми се примакнемо а опе се сакрију за врата; ми прођемо, а опе опет извире и прате нас поглодима — Зар је ово ћосање ? — запитах. Ј а. — Па лијепо. Ви онда и не знате ђевојака.