Дело

НЛРОДЊАК 187 — Ко ? Зар м:*? — Баш ви. — Хе, хе, виђећеш како не знамо. Само ћеш виђет’. . У разговору дођосмо до једних омањих врата. Баш кад се приближисмо. једна ђевојка сакри се за канат. Перо се примакну. — Добро јутро, ђевојко! — викну. Бог ти помог’о. — одговори она, ама да се једва чуло — Шта радиш? — Стојим. Перо се осмјехну. — Ја; — рече, — а ми дошли, да мало проћосамо. И она се осмјехну. — А ово ти је, видиш, један, што је био у «дубокијем земљама. — Је ли нашУ — запита она. — Јес, јакако, Па се оиет сви ушутисмо. Перо почео полахко да замотаје цигар, а ја завукао руке у цепове, па ни да проговорим. — Еле, — рече Перо , — сад треба да нас повириш .. Треба да тевидимо. Она се опет осмијехну. — Шта? Зар нећеш ? — запита Перо. Она не одговори — Е, баш си чудна ! Та повири вјере ти, нијеси рогата. Она полако откучи канат и помоли се. Ја чисто ослијепих. Знаш како је човјеку, кад погледа у сунце — тако је и мени било. Гледао сам Швабица , гледао ТуркиЕва и Српкиња, али оваке ђевоЈке још не виђех. Није то. брате, да рекнеш само: лијепа је, или дивна је. То није доста! Да је висока — није но није ни малехна, него онако осредњега стаса, а пуначка. Лице јој румено као небо при заласку сунца ; очи плаве , као море , а коса златна , па дуга... Осим тога и хаљине јој нове и лијепе, — од чисге свиле , која се прелијева на сунцу у неколико боја. Но шта да ти дуљим и говорим ! Велим ти: да љепше ђевојке никад нијесам видиот> — па ето.