Дело

188 Д Е Л 0

Она, као да познаде да ми се допала, па се осмјехну, али тако мило да ми је срце заиграло од неке тајне радости. Затим и опет затвори врата. — Отвори ! — рече Перо. Али узалуд! — Није га хтјела послушати. Ја опет нијесам могао ни ријечи проговорити. Стао сам заципљен као стијена, па чисто не знам гдје сам. Чинило ми се као да снивам. Док ме тргну Перин глас. — Баш си ти неки светап, — рече, — па нећеш ни да се јавиш. У нас ко хоће да ћоса, тај мора бити добрајезика. — Не знам шта ћу говорит’, — рекох ја. — Не знаш шта ћеш? Та говори шта ти дође на језик Ни ја не знам, шта говорим, — па ето. Ја опет ушутих. — Хајдемо, — рече Перо. — Шта ? — пренух се ја. — Хајдемо ! Доста смо били Право да кажем, жао ми би]аше да одем. Волио бих да останем на томе мјесту још дуго... дуго и да гледам у та врата па макар ни ријечи не проговорио... Лијепа ова Мостарка баш ми завртила мозгом, па и кад сам се одмакао од врата, једнако ми се чинило, као да гледам оне лијепе, анђеоске очи и слушам слатки шапат са њезиних усана. Дуго сам ишао тако замишљен, па нијесам ни риЈечи проговорио. — Шта је теби? — запита Перо. — Мени ? — Ја, Шта шутиш? — Па .. зато... — Нијесам смио да му кажем , шта је у ствари. — Ваља ли ова ђевојка? — запита ме он, а гледа ми право у очи. — Па... ето... — рекох ја и слегох рамепима, као да ми се није Бог зна к&ко допала. — Дивна је, — рече он. А чија је ? — запитах ја, — тек као да се разговара, а овамо баш сам рад био, да знам, чија је.