Дело

НАРОДЊАК 189 — Мирка Марића, — одговори Перо. — Како јој је име? — Нада. — Лијепо име, — рекох. Перо ушути, па ушутих и ја. — Елем, зове се Нада, — помислих у себи, — то је дивно, врло дивно име. И не знам зашто, али ми је било врло, врло драго, штојој је и име тако лијепо... Перо као да је погодио шта мислим , па онако пецкајући ме, рече: — Она није изображена. — Није. — Ја. А ти неку вече држиш читаву придику о томе... Нијесам шћео да се инадимо, а баш бих ти одговорио, јер ни јесам мислио к’о и ти... Што ће на прилику, нама изображене жене? Зар да буду иаметније од нас, па да онда ми њих слушамо ? Зар није боље ’вако?... Его, шта овој ђевојци Фали? — Фали јој доста, — рекох и ако сам се у себи прекорио због тога, јер сам био готово увјерен, да јој ништа не Фали. — Хм, ја знам, да ћеш ти разлагат’ о томе , ама све ћс ти бити узалудно. — Па добро, прекинућемо о томе, — окосих се ја , јер нијесам био расположен за препирку... Кад смо дошли на чаршију, ја рекох, да имам посла. — Каква посла? — запита Перо. — Имам... много посла, па хоћу да свршим. — Ама остани још — Не могу. И растадосмо се. Чим сам дошао кући, затворио сам се у своју малу собицу и почео ходати гори доли... Нада ми се једнако врзла по памети... Хтио сам да размишљам о чему другоме, — али бадава! Опет ми мисли одлете њојзи и све ми се чини: да је гледам, како провирује иза каната. Тад ми дође жеља, да је опет видим. Само да јој видим врата или пеиџере, па као да би и њу видио... Алн како ћу?... Самац иикако не могу да се усудим, јер знам, да би ми сви-