Дело

190 Д Е Л 0

јет замјерио, а да потражим Перу, па да га зовнем, — тад бих се одао, а ја нећу да ми ни Перо још за то знаде. Па шта сам могао чинити? Сјео сам на шилту и запалио цигар, па онда једнако гледам у дим, како се таласа... И у тим таласима ја видим њезину слику и гледам је дуго... дуго.. па све ми се.чин.и жепша, дивнија, умиљатија и бојим се, да не ишчезне испред мене. Брате Јово, ја осјећам да сам се зањубио... А шта би друго и могло бит<1 ?.,. Ето, лијепо сам се ухватио у клопку и сад не могу никуда из ње. Срце је почело господарити разумом, а оно је често, врло често немилостиви господар, па чак и тиранин. Но можебит’ да ти и додијавам са овим својим бенетањем. Опрости ми. јер, чини ми се, свиснуо бих, кад се не бих коме исповедио. А ти знаш, да ни прије ништа нијесам крио од тебе, ■па и сада најволим теби да повјерим све... Буди ми здрав и весео ТВОЈ Стево Мили мој Јово, Мостар 25. јануара Синоћ сам био на сијелу у Пере. Било их је још некодико и то све млађих л>уди. Право да ти речем, ја сам увидио, да су ноки наши старији људи, који данас важе као представници народни, и сувпше неспособни за сваки рад, гдје треба мало више воље и енергије. Прво и прво, — вал>да због старости, — постали су лијени. То су све сами богаташи. — јер на жалост, у нас још држе за паметне само оне, који су богати, — којима је више стало до својих, лпчних интереса, него ли до народних. Особито се боје власти и, за живу главу, неће ништа да учине чиме би се „могли замјерити.* Цркву поштују жестоко и због тога су је и начинили тако велику и тако дивну, — а школа им је једна стара кућа при брду, која никако нп налик није на друге школе у другим већим мјестима српским... Једном ри-