Дело

191 НАРОДЊАК јечи, ти људи нијесу више способни, те сам одмах ночео радити на томе, да изаберемо неколико омладинаца, који би све узели у своје руке и који би радили вољније, те би барем ко лико толико коракнули напријед. И сви су се сложили са мном. Тако дакле синоћ, чим смо се састали, ја сам почео да говорим. Приближили су се избори српске црквене општине, на челу које има пресједник Михо Нерадић; — човјек истина поштен, ама глуп и лијен, да га горега ни замислити не можеш. Он није створен ни за својих послова, а камо ли за општинских, гдје треба да је човјек вриједан, иаметан и поштен. Ја сам дакле предложио, да га измијенимо. Сви шуте — Говорите! — рекох ја. Они ни ријечи. Док се из прикрајка накашља један човјечуљак коме је крштено име Станиша, а зову га Фрфа. То је омален човјек, сух. дугачка носа, избуљених очију, великих уста из којих провирују само два три зуба. Он је нека сво та Нерадићу, — онако из даљега. — А што баш шега да измијенимо? — запита он мене, па се испрси поносито, као да зна, да му нећу моћи одговорити. — Зато, што он није за онога мјеста, — рекох ја. — Како није ? — Није... тако... Ту треба и разуман и ваљан човјек. Станиша се накашља. — Хм, па он нам је досад ваљ’о, а ни сад није рђав. — Некад је ваљао и мој отац, ама данас већ не ваља. Млади људи треба да раде, а стари да почивају. Они су своје свршили. Станиша се уФатн за брк и љутито га уви, тако, да су му двије три длаке остале међу прстима. — Ја нијесам зато, да га мијењамо, — рече. — Заш го ? — Зато. — Зар што ти је својта ? — Можебит’ и за то.