Дело

192

Д Е Л. 0 Мене је ово страшно љутило. Знао сам, да ће их бити још, који ће мислити као и Станиша, а нарочито они, који су у сродству са Нерадићем, па којима није стало до народног напретка, колико до тога, да њихов рођак остане и дал>е главни представник народни. — Па шта ви велите? — запитах ја друге. — Велимо што и ти. — рече Перо. — Зар сви? — Сви, који смо овђе. Станиша љутито лупну ногом о тле. — Ја не велим никада. — Ти нам и не требаш, — заграјаше неки. — Зар ја? — Ти... ти... — Е нека знадете, да никада неће бит’ по вашој жељи. па макар нестало и црнве и школе, — дрекну Станиша и удари руком по столу. — Иш не праши! — викну неко. — Прашио ил’ не нрашио, ал’ ја вам то рекох. Не знате ви, ко сам ја и шта све могу. — Знамо сви, знамо! Он њутито погледа по свима, као да би хтио да им на лицима прочита: мисле ли онако, како говоре. Али сви су га гледали отворено и пркосећи. Он само шкрипну зубима, па изађе из собе лупнувши жестоко вратима. Ми остадосмо. — Видите, — рекох ]а, — ето то вам је родоњуб, који би у стању био све упропаотити, кад не би било онако, како он хоће. — Нека! Ми га се не бојимо, — гракнуше сви. — И ја велим: нека га! Ми и не треба да га се бојимо, иа кад би их било још тридесет с њиме. Ми треба да радимо по својој савјести, а никако друкчије. Иза тога сви посједасмо и почосмо вијећање. Ја сам предложио, да за пресједника општине изаберемо Лазара Драговића, човјека млада и енергична — и сви иристадоше. У опште пристајали су на све оно, што сам предлагао. Имали су у мени повјерења и због тога су ме чисто поштовали. Чини им се