Дело

194

д е л о

Он не рече ништа, него обори главу и врхом од кундуре поче шарати земљу. — Хоћемо ли данас заједно? — запитах га. — Ђе ? — Па у ћосање. — Хоћемо. Иза тога се растадосмо. Ја сам ходао гори доли по чаршији, па једва чекам, кад ће подне. Сваки сат чини ми се некако сувише дуг, па од нестрпљења готово да искочим из коже. Једва једном пуче топ.1) Тад пођох да ручам. Окусио сам нешто мало јела и то онако «с нога.® Више нијесам могао ни залогаја прогутати... Пођох дакле одмах у чаршију и стадох тражити Перу. Но њега нема. Не можеш замислити, како сам био њутит. И грдио сам и псовао сам и — шта све нијесам радио! Најпошње га нађох. — Ђе си, ако Бога знаш? — запитах. — Ево ме. — Ја те толико тражим. — И ја тебе... Нијесам му дао да више говори, него га одмах повукох, те пођосмо... И чим кренусмо кроз уске сокаке, сва ме њутина мину, као да је ни било није, те почех чак и досјетке избацивати. — Чудан си ми данас, — вели Перо опет. — К’о и обично. — одговорих. У томе разговору, примицали смо се све ближе и ближе њезиним вратима. А тад ми срце поче некако необично куцати, као да би хтјело да пробије груди, — а нека милина, слатка милина обузе ме свега. Тако дођох до врата. Она нас опази и хитно се сакри за канат. — Помоз Бог, ђевојко, — назвах ја. 1) 3 Мосхару у иодне пуца топ.