Дело

народњак 195 — Бог вас помог’о. — прошапће она тихо. — Ти и данас утече испред нас, а ? Она не одговори. — Зар н’ умијеш говорити? — рече Перо, као бајаги пријекорно. Но она се само осмјехну, а не рече ни ријечи. — Па шта радиш? — запитах ја, тек да нешто кажем, — а у тај мах ништа паметније и није ми могло ни пасти на памет, — Стојим, — одговори она тихо. — Јеси ли се наћосала ? — Мало. Мени се чини. да сам до неба узрастао, па ми глава у рај провирила. Није шала — ето је почела са мном говорити... Био сам некако необично располошен и, кад би било у хадету, загрлио бих је и пол>убио но стотину пута. Док се и Перо примакну ближе. — Хоћеш ли нас повирит’? — запита је. Она сада није дуго чекала, него откучи канат и понири нас. А сад ми се учинила још дивнија него прије .. Хтједох да је преварим, те да јој не дам затворити каната, али она као да то оиази, па брже бол>е затвори. — Мислиш ли ти, да си лукавији од женске, — рече Перо и поче да се смије на вас глас, као да је не знам какву досјетку избацио. — Ето мишљах, али ми се не даде, —• одговорих му ја, исто шаљивим тоном, а овамо пуцао сам од муке, што ми намишљај не испаде за руком. Перо се нашали још неколико пута; па ме онда зовну да иђемо. Ја се покорих и рекавши „збогом” одвојих се од најмилијих врата у Мостару... Путем сам се непрестано шалио, те је Перо морао још неколико пута да ми рекне „како сам чудан,” а ја сам му опет једнако одговарао «као и обично,” ма да сам добро знао да лажем. — Па шта ти је? — запига ме најпошље Перо. — Ништа. — Богме или си се пођетињио, или има нешто крупно.