Дело

196

Д Е Л 0

Ја сам му са смијехом одговорио и — тако се растадосмо. Нијесам крочио ни десет корака. па ми дође жао, врло жао, што му све не казах. — Што да кријем од њега? Он ми је најбољи пријатељ, — иомислих. И заиста ми се учини, да је то нздругарски, што му се претварам и чисто као да ми неки терет паде на душу? па би ми било лакше, много лакше кад бих му све открио. Али се и опет нијесам могао одлучити. Бојао сам се, или да ми се Перо не наруга, или да не каже њојзи, — а то ми никако не би било по вољи, — те се због тога ријеших, да још шутим — барем за неколико мјесеци. Једино што теби, Јово, откривам све тајне срца. а ти ћеш бити тако добар, па никоме ни ријечи о овоме проговорити нећеш. Грли те и љуби Стево Мостар, 10. Фебруара. Драги Јово, Данас је била «главна скупштина” мостарска, која треба да прегледа рачуне црквене општине и да изабере нове општинаре... Окупило ти се ту, брате. силесија свијета, па све то врије и жагори попут пчела. Нерадића присталице трче кроз тај свијет и са многима се сашаптавају, млатајући рукама и климајући главама као да нешто доказују, а поред тога нзмакне им се из уста и по која псовка, коју не бих рад био ни изговорити, а камо ли написати. На њиховим лицима читаш злобу, пакост и љутину, док се наши само задовољно осмјехују и трљају руке. Најпошље звонце зазвонп и скупштина се отвори. Нерадић као предсједник, проговори неколико ријечи и, тврдо сам увјерен, да их ни он сам разумио није, а камо ли да их скупштина разумије... Иза његова говора прочиташе се записници општински, а по томе се поче дебатовати. Наши скупштинари, Фала Бзгу, мирни су људи и они никако не трие да се дебата