Дело

народњак

197 развија, него сви слошки гракну да је доста и говорник оборене главе сједа на мјесто, — а тада они одобре или не одобре његово мишљење. Данас је Станиша хтио да покаже свој говорнички дар, па пошто се неколико пута добро искашљао и погледао по скупштинарима, поче више цикајући да говори: — Ми... овај... видимо, да је ова «овштина” радила добро и... и патронски...1) а особито је радио ипрешњедник”.. Бива, л>уди су радили драговоњно, кФактично”, а не за свој џеп... па овај .. треба да им рекнемо «аФерим!м Већина скупштинара нађоше, да је овај предлог паметан, па се подигоше, да се заФале, а неки весело климнуше главом Станиши, као да хоће да му кажу: «баш си јуначки го ворио.” Тад устадох и ја. — Лијепо је то, — рекох, кад људи раде драговољно, али шта ћемо, кад многи и многи нијесу способни за иосао^ који им је повјерен. Узмимо н. пр. рад ове општине? Је ли она много урадила?... Није .. Бавила се је обично ситницама, а на крупнице се ни обзирала није. — Тако је, — рече неко. Ја наставих даље. Наводио сам тачно и подробно, шта је све општина пропустила. што се никако није смјело пропустити, а напошљетку заврших: — Нека је хвала тим општинарима па ма колико урадили али сад свакако треба да нађемо млађе људе, који ће их замијенити и радити онако, као што треба да се ради. — Јес! — Право вели! — Та је добра! Тако се одазваше многи гласови и, кад сам се окренуо, а оно многи, који бијаху устали уз Станишу, па чак и они који су му климали главама, — опет су сјели на мјеста и живо ми одобравају. Нерадићу то није било по вол>и , па поче да грди и да псује и мене и све моје пријатење, а Станиша му једнако одо*) Патриотск*.