Дело

НАРОДЊАК 199 Па инак све им је узалудно. Мало их је, — и то је наша срећа. На нашој страни сва је омладина, а уз омладину има много и старијих —- који истина још не појимају читаву ствар , али нам инак одобраваЈу и раде с нама. Добри су ти то људи! Они ће дати и кошуљу са себе, само ако му кажеш, да је то «за народ” и да ће нам с тиме много користити. А то нам је, богме, добро дошло. Него да ти причам један смијешан догађај. Мој Перо и Станиша, били су до сада добри пријателш. Често пута били су заједно и вазда су хвалили један другога. Но од скупштине, почео је Станиша да се љути на Перу и да га гледа преко ока. Јуче су се срели на чаршији и Перо назва Станиши „добро јутро.” Не треба ми твоје добро јутро, — дочека овај. — А што? — Ето тако, — што си иоганац. Перо се само осмјехнуо и прошао поред његаЈест, али се на томе није све свршило. Пред вечо кад је Станиша пошао кући, а оно Перин пас баш на његову прагу. — Уш инајету ! — дрекну Станиша и удари га ногом тако јако, да се је псето три пут преврнуло преко главе и грозно заурликало, да се разлијегало ио читавој махали. Станиша је пак, још нешто крупно опсовао и ул»егао у кућу задовољан што је имао прилике, да се освети. Али није само овај пас мученик. Сваки час можеш виђети или кокош пребијено ноге, како какоћући лети из једне авлије у другу, или мачку избијена ока како мауче да ти уши оглуну. Тако они, кад не могу да се освете нама, свете се на нашим животињама... Е, али зар смо се могли од њих чему паметнијему и надати? Поздравља те искрено Стево.