Дело

Мостар, 26. Фббруар. Мили Јово, Ја се занио пишући ти о нашим изборима и партијама, а готово сам и заборавио да споменем Наду... Зар заборавио ?... Не, брате, не могу је никако заборавити, јер ми је једнако на памети, па шта радио, да радио... Сваки дан је све више и више волим и чини ми се, да баш без ње не могу ни радити ни живити. Од ономадне ишао сам јој често пута, али се никад нијесам дуго задржавао. Доста ми је да је само видим, да јој назовем «добар вече”, па сам сретан и пресретан, да се ни са царем не бих промијенуо. Перо је увијек са мном. Он ми је највернији пратилац. Па ипак, још му ништа о њој спомињао нијесам. Све се нешто бојим, стидим се шта ли ? Чесго пута и заустим и баш да му споменем а оно као да ми нешто из душе шапне: — Не говори! И ја опет занијемим. Него сам ти данас као на иглама. Сјутра је трећа субота часнога поста, а то је за ме велики празник. У Мостару ни једна ђевојка не изиђе јавно на сокак, осим треће суботе часнијех поста. а неби ни тад изашла, да не мора у цркву на причест. А она ће такођер сјутра ићи. Ја сам већ тврдо наумио, да зором одем пред цркву, те да чекам, док она прође. Не знаш, како се радујем томе! Та још је никада нијесам видио како ходи, ма да сам увјерен. да је и ту „као пауница.” Још сада замишњам, да ће она бити најњепша од свих ђевојака, — да ће све остале бити при њојзи као оне скромне робиње,, при дивној и моћној Султанији. Већ као да је гледам: како стид.биво корача поред мајке. па не смије да се усуди, да погледа на страну... Данас ми је вријеме страшно дуго... Не знам чисто шта да радим. . У магази се готово ни окренути не могу, јер ми је постало досадно. . Муштерије ми долазе, а ја их готово осорно одбијам. И сам се кајем због тога, али штаћу — така ми је нарав.