Дело

НАРОДЊАК 201 Једва чекам, кад ће се смркнути, Чини ми се, да ће ми тад бити много лакше. Одмах ћу ићи да спавам, — ако, то јест, могао будем заспати, — па да се могу сутра рано пробудити... Брате Јово, опрости ми, али ти више ни словца записати не могу. И писање ми је досадно. А и шта бих ти више гш сао?. . Ето до два, до три дана јавићу ти се опширније, а дотле да си ми здраво и весело Твој Стево Мостар, 3. марта Брате Јово, Био сам у цркви и видио сам је. Стајала је баш код лијеве пијевнице. Очи оборила, па ни да погледа на страну, а уз образе јој пламен ударио, па се зацрвенили као крв. Изгледала ми је, Боже опрости као богородица, кад јој је арханђео Гаврил иавијестио, да ће родити Христа. И ја сам је заиста гледао као какву икону дуго... дуго... дуго... Гледајући је тако, замишљао сам као да стојим с њоме иред олтаром и њезина бијела рука дрхће у мојој рупи, а побожни свјештеник благосиља нас... Па онда учини ми се, као да сам поред ње, па је топло стиснуо у наручја и љубим је много много, а она се само стидљиво осмјехива и љупко ме гледа лијепим својим очима... И ко зна колико би још ту остао тако мислећи и гледајући је, да ме из заноса не прену лупа клисарина,1) који је пролазио иза мојих леђа, стружући својим велнким кундуретинама. Тад се чисто освијестих и полахко изиђох из цркве. Кад сам изишао и стао пред цркву, осјећао сам се много расположенији. Чини ма се, као да ме је некакав грдан терет ’) Црквењакова.