Дело

270 Д Е Л 0 — То јесте, али... — Молим вас! У ваше време женско чељаде била је ствар у кући која се кретала овамо и онамо куд је упућена. Кад је дошло времо удаји удавали су је где су хтели... Нити је видела момка, нити му зна кућу ни породицу; ишла је онамо куд су је упутили. Зар је то било лепо? — Било је боље! — Не бих рекао да тако мислите? — Мислим! И дотле је добра и било док је било тако! — Па ко онда спева онолике песме у којима беше очевидан протест против свега тога? Да није данашња младеж спевала: „Волим с драгим по гори одити, „Глог зобати, с листа воду пити; „Нег с недрагим по двору шетати „Шећер јесги на свили спавати...“ ...Ко спева Омера и Мејру? Ко ли оно, срцем пуним бола, узвикиваше: „Бог убио и старо и младо, „Ко растави и мило и драго!...“ ...Ко задахну њубављу травку Божју да и она иротествуЈе? Знате ли ону најлепшу песму где цвет за цветом уздише: „Два су цвјета у бостану расла, „Плави зумбул п зелепа када; „Плавн зумбул оде на Дољане, „Оста када у бостану сама. „Нлави зумбул кади норучује: „„Кадо моја, лијена ђевојко! и„Како ти јс у бостапу самој?““ „Када њега но звјезди иоздравља: п„Мој зумбуле, моје мило цвјеће, ииКад мс питаш нраво да тн кажсм, ,,Како ми је у бостану самој: ,„П1то јс нсба да је лист хартије, * „Што је мора да је црн мурећеп, »»Што је горе да су калемови, „*Ма да иишем три године дана „„Пе би својих нсписала јада!...““