Дело

50 Д Е Л 0 објашњаваше она. — Или нисте читали моје брошуре, па сте се бојали да Вас не узмем на испит? Или најпосле, просто нисте хтели други пут походити своју рођаку ? — додаде она тоном размажене жене, која очевидно говори ту реченицу, очекујући порицање. — Ја сам прочитао све Ваше брошуре, Валентина Марковна. — И при свем том нисте дошли? — Као што видите. — Зашто? Нисте хтели продуживати познанство с тетицом?... Шта је, Ви ћутите?... Нисте хтели ? — Јест! — тихо изусти Стрепетов и поцрвене као маков цвет. Валентина Марковна охоло устури главу и зачуђеним очима погледа у Стрепетова. Такав, очевидно, искрен одговор десило јој се, као што се виђаше, да чује први пут у животу, и она је била сасвим запрепашћена. Како и да се не запрепасти! За познанство с њом сви се грабе, као за част, а овај момчић, без устезања, вели да није хгео продуживати познанство. — И да Вас ја нисам позвала, не бисте ни дошли? — настављаше питање она, загледајући у младића с подсмешљивим чуђењем. — Не бих дошао. — Оћ 1а 1а! С’ез1 1гор Гогђ раг ехетр1е... Где су Вас учили пристојности, младићу ? — Вп сте тражили истину, онда нашто говорити о пристојности ? — Та Ви сте, Бога ми, смешан мечак... Таквога нисам још никада видела. Вас бн требало добро повућн за уши.., , Тон Валентине Марковпе није личио на топ прве походе. ()на, како се чињаше, сада ннје била нимало она надута, оштра лепотица, која чита нридике, какву је он видео првп пут. И то му се није свидело. Пређашња тетнца, с хладним плавнм очпма, чинила му се примамљивија. — А зашто нисте хтели доћи?... Држите ме за ретрогратку? Нису Вам се свиделе моје брошурс?