Дело

ПРИИ КОРАЦИ >1 — Јест, с мњењима, изложеним у Вашим брошурама, ја се не слажем! — промрмља, с врло савесном озбиљношћу, Стрепетов. — Е, наравно... Напред сам то знала. 0, Вас заиста треба преуверити и начинити човеком од реда, док још није касно. И ја ћу се потрудити за то. — Зашто Ви баш тако хоћете да м^ преуверите? упита младић. — Зашто?... Зато, што... Она за часак застаде, љубазно погледајући Стрепетова својим плавим очима, у којима се вњђаше пријатан осмејак, па додаде: — Зато, што се Ви, напротив, мени свидите, нељубазни мој братанче. Р1 ја хоћу изближе да се познам с Вама и да Вас нагнам да промените гнев у милост! — шаљиво напомену она. Стрепетов се смете, не разумевајући: да ли му се подсмева ова чаробна лепотица, или говори озбиљно. Он се толико изгубио од неочекиваног комплимента, да се чак не сети ни да јој захвали за то. А Валентина је Марковна навлаш гледала овога зарумењеног младића и као с неким задовољством, пратила његову забуну. После једног тренутка она рече са смехом: — Диван братанац! Чак није тетици ни казао хвала за њену исповест. И, сва насмејана, пружи своју малену белу руку, на којој се блистало прстење. Стрепетов на једанпут јурну из свога кута и принесе ту миришљаву нежну руку својим усницама неспретно п снебивљиво. И та неспретност као да се свидела лепушкастој тетици. — Е, сада мало да се препиремо! — изусти она. Али куда Ви бежите у кут !... Седите ближе, Младић седе ближе. Она устаде с дивана, приђе к пнсаћем столу и, узевши неколико брошура, баци их на сто пред диваном.