Дело

УВОД У ПАЛЕОНТОЛОГИЈУ 69 лико више или мање заједничких облика имају поједине Фауне и Флоре с данашњима. Према томе границе измеђ појединих Формација и њихових етажа не могу се никако објаснити никаквим општим катаклизмама. Најзад се појавише „Основи Геологије” од Лајела, који оборише Кивијеву хипотезу и са свим преобразише Геологију. Ако желимо што правилније и што јасније да схватимо какве су биле прилике за време пређашњих геолошких епоха и да разумемо како се наслагаше и расподелише све оне разнолике творевине њихове онда треба пре свега да проучимо какви су данас сви они геолошки агенти који стварају, мењаЈу и преносе материјал што се налази у саставу Земње. Ово је прва основна и убедљиво разрађена идеја Лајелова, коју је пре тога нагласио био немачки геолог Хоф; друга, исто тако значајна, идеја његова била. је у томе, да треба увидети огроман значај времена као геолошког Факгора, оног дргог, предугог геолошког времена, о којем је дотле сДабо и вођено рачуна, него се вечност вазда хтела одмерати сићушним мерилом самртног двоношца. Спојивши ове идеје, Лајел на мах добија кључ за просто и лако разумевање скоро свих оних појава, за које су се дотле морале потрзати опште земаљске катастроФе и друге натприродне, ствари. На место људском уму непојмљивих и са свим натприродних сила ставља он дуге периоде времена, и оставља да раде, али не. прекидно раде исте силе, којима Природа вечно располаже. Продревши овако с овим мислима у Геологији, Лајел је у исто време покренуо научнике и на поновна размишљања о значају пређашњих Фауна и Флора. Као резултат овога јављају се сад у овом смислу са свим друкчији закључци, или се обнављају и тачније Формулишу неки старији, који су се тако рећи раније јављали но што су могли бити примљени. Постање се не може никако замислити као нешто што се на махове врши. Силу ову, која је покретач свему овоме, не можемо никако схватити као неку огромну снагу која се овда онда креће на рад површи посао, па се повлачи у мир. Јер сила ова, Природа, вечно је у активности, и живот органског света иде вечним, непрекидним, гоком. Он се непрекидно ширио почев од искони па на даље, прелазећи из Формације у Формацију. При том су неки типови изумирали, други се јављали; али никада