Дело

ПОЛУДЕО У парку је седо, а окружен цвећем, Плаветнилом неба, зеленнм дрвећем. Над њнм поје тпце, под њнм трава мека, Да ужнва, то се, впдло нз далека.. Одједаред скочн, внше му не гове, Са рукама млата, ко да у бој зове, За тим к'о да хоће неког да одстранп; Одгурује руком песннцом се бранн, Најзад целом снагом на јурпш се спрема, А пред њнме никог, баш ннкога нема. Радозналих људи гомнлнца нека, Посматрала прпзор, алн нз далека, Па се чуду чуди, не разуме беса, И најживље поче случај да претреса. Да нзблнже стање поразгледа мало, То ннкоме ннје нн на памет пало, Јер да је полуд’о, о том нема спора, Та о томе није нужно чак нн збора: Пнтање је само у том мудром свету 0 озроку свега, о каузалитету. Један кратко рече: узрок му је жена, Другн зборп нека латинска имена, А некакав трећн само главом тресе, „Насљедство је узрок, то тек разуме се Чудо ннје пређе у ту болест пао, Та ја сам му целу породнцу знао.“