Дело

ДВОЈНП II ТРОЈНИ САВЕЗ 1о О I и жели, да аусто-угарску монархију што више одалечп од средишта велике њемачке породице. Италијанска влада не смије заборавити , да је Бизмарк био противан освајању Рима, а да је Аустро-Угарска помогла Италију у том предузећу. Ипак Италија не мора да очајава о пријатељству Њемачке. Иовјек, какав је Бизмарк, не бира средства у својијем политичкијем плановима, само да их што боље изврши. Ако Италија ннје сада у сфери његовијех комбннација, може бити касније. „Пријатељство са Аустро-Угарском мора нам бити сталније. По свему се чнни, да се је она одлучно и искрено одрекла италијанскијех земаља. Аустријски државници морају да сматрају великом погибељи поново освајање тијех земаља. По новно освајање нталијанскпјех земаља могло би изазвати Њемачку, да отпочне што год против Аустро-Угарске. Оно би још више повећало неједнакостп и неслогу у аустро-угарском унутрашњем саставу, у којем има већ и сада много различитијех народа. „.Ђудн, који заповиједају у Бечу и у Пешти, морали би, заиста, бити најбољи наши помоћници, које данас можемо да имамо у Европи. Многи су били искрени прнјатељи нашпјех највекијех патрнота. Они су синови исте идеје, људи из 1848. годнне, које је на обалу изнијела она иста бујица, нз које се развпла италијанска револуција. Њихова заједница са њемачком фракцијом против Словена не допушта им да мијењајусадашњи етнографскп и историски положај монархије. Тада би, као уздарје, велико немачко средиште могло да привуче к себи њемачке покрајине, а и један дио Чешке. Мефу свијем аустријскијем сусједима, Италија је највише интересована, да велика дунавска држава остане каква је данас. Њезина пропаст била би веома погпбељна Италији. Караћиоло је, најпослије, овако формулнсао своје мисли, по којијема би се морала управљати италијанска спољашња политика: „Порадити са републиком француском све што потпуно може да објасни њезине намјере према нама, искључив са свије.и мисао о савезу латинскијех народа; „Сачувати најмирнији положај, далеко од мисли повећа-