Дело

148 Д Е .1 0 уста, испод враткога, мало уздпгнутог носића, увек мало расклопљена и насмејана показнваху два снежпа редпћа лепих зуба, чија белина још снажпиЈе одјекпваше насирам бујног руменила пуначких усница“. Г. Илић, заборавнвши, како је у ,Бура на мору“ опнсао Индпјанку Немеу, у „Савле II. књ. овако је описао Махабеднма, земљака Нееминог: „Пред њпме је стајала прилика, која више личаше на шумске духове, него ли на човека. Под краткнм чегвртастим челом, надвнле се изнад црних као ноћ очију густе снежне обрве, међу којпма се пружао, устпма, орловскн повијен нос. Тшт овога лица, по коме се развила тамна бакараста боја — — Кад бп ко од читалаца г. Илићевпх „Светлих слика* упитао га: кад је Махабедин био четвртастог лица, повијеног носа, тамно бакарасте боје, — од куд је онда Немеа могла бити онака лепотпца; не знам шта бп на то г. Илић одговорио ! Што се до сада није знало, то је нзнео г. Илић на јавност -свегу на видику“, а то је, да је било града Генезарета, и то рече пе једанпут, но на стр. 94., 95., 100. ц 104. Ако ми покаже г. Илић, ма на каквој карти града или места Генезарета, поклонићу му се до земљице црне, и признаћу га, за првог учењака на свету. Г. Илићу је шајка и лађа једно исто; обрнутп шајку у лађу, то .је њему ништа; његов је „чун“ толики, да у њега може стати „широки алов*, и његовн рибарн отпскују се па њему ,иа пространу пучипу морскуц. по њему је Хрнстос бно обучен у „плаву хламиду , која му беше нреко хитона лребачена*; рећп, да је за Хрнстом у описаном „путешеетвпју иреко језера генезаретског“, осим његових ученика, као што се велп у Луци 8. 22., у „две лађе“ „покуљала маса народа“, међу којима су били и две бајадере, неке „уходе римске*, — то су г. Илнћу бнле све лаке ствари, које је његова „песничка машта“ у трену ока створпти бнла кадра. Г. Илић. у својпм „Светлим сликама“, свакп час је и то врло често без икакве нужде, употребљавао реч „хитон* (хаљину јеврејску, попут дугачке кошуље наше), у којој су Јеврејп ишли. Наишавши у св. писму, како су војници римскн Хрнсту ио осудп на смрт обукли „хламиду", а не знајућн каква је то хаљнна била, и ко ју је носн, рече на 98. страни, како је Христос ишавшн на лађи нреко мора у Хииос, имао на себи „илаву хламиду, која му беше преко хитоиа иребачешг, не знајући, да су хламиду — црвену кабаапцу, окраћу хаљииу — посилн само римскп цареви, заповеднпцп војске п офнцирн. Што су после осуде Хрпстове „војницн сплетавши венац од трња метнуше му га на главу, п обукоше му скерлетну хаљину (хлампду)“, то су чннили нз иодсмеха, желећи га преставнтп народу обучена као цара, те су га за то и поздравнли говорећи: „здраво царе Јудејски!“ (Марк. 15,18) Да ннје Овидије — тобоже ухода римска, — све да је н бно и он ирнсутан у лађи, кад је Христос запретио ветру н валовима да престану. уннтао Христа: „Ко си тн што и ветровнма а води заповедаш, и онн то