Дело

8 Д Е Л 0 И песма узимаше све више маха. Разговор све јачи и гласнији; већ поче овде онде п смех. Механа пуна дима и галаме; није могао човек већ речи разабрати; једини се Ан дрија чуо како онда узвикује: — Сад, сад!... * Отворшне се врата са улице и у механу уђе човек омалена раста, округле главе носећи пушку у руци. Они што сеђаху баш до самих врата заграјаше од једанпут: — А!... кмете, кмете!... 1Пта је?... — Није ништа! — А где си био? — Овамо, на пољу — Па шта си упртно ту пушчурину? — Морам! Шта знамја!... — Иувај, Бога ми! Ти мпслиш то је кметовати! Он уздану. Седе у ћошак и заиска полић ракије. Кад му Андрија донесе, он наже па отпи половину. — Добра? — упита га један. — Добра. — Ниси је се као кмет никад тако слатко напио. Он опет уздану. — А могло ти је бити без тога! Што ниси био човек ? Него хоћеш да терати силу над женама! Е , ал' ето, браћа збацнше ! Он не одговорц ништа, него испи полић и затражи други. — Зар ми, болан, комшије, и, што оно реч , одрасли заједно, па ти онаку силу над мојом кућом да протераш ? упита га онај што до њега сеђатне. — Мене је вала поробио! — Мени је однео и последњи комад сланине из куће! . — Моју жену отерао у дрва, па како није могла од болесна детета, он ми разградио авлију па однео протпће! — А Илијћу ни бриге! — Па ни Којићу!