Дело

М Е Г Д А Н 7 тражио, разуме се наплаћујући одмах. Нико ту није могао измаћи а да не плати као што нико није остао и непослужен^ Први се полићи испише ћутећи, али после — ракија отвори разговор. Новорио је свакп о својим незгодама. Нцје то лако по ново се кренути са свога огњпшта па поћи у бој. — Да нас бар ннсу нп враћалп! — рече један. — БиО' сам огуглао као во на јарам! Овако, брате, незгодно! — Незгодно, Бога ми! А још незгодније кад помислим на оне код куће! Како ће се изранити једини Бог зна! рече други. — Право кажеш! — додаде трећи. — Оно први пут беше и лако. Прво: не знадосмо ни шта је битка; другог оставио сам, брате, пуну кућу! А сад, кад знам шта је војевати с Турчином, па кад још помислим на оне код куће и не живи ми се! — А после — додаде четврти — кад првом у рат по-? ђосмо, беше брате лепо и топло, а погле ово јако!... камен пуца! Јеси чуо цернћ?... Онамо за другим столом један набрајаше своје незгоде. — Оставио сам, брате, мрца код куће!... Кад дође заповест ја само погледах у жене па рекох: како вас Бог учи! — А ко ти је умро? — Мати. — Благо њој! Скинула се с муке!... Него мени оста дете болесно. — Нека Бог помогне!... Али што се више полићи нагињаху и разговор постајаше живљи. Сета остављаше и почеше оне неисцрпне досетке војничке у којима се играху речима као девојка с јабуком. Само очи што беху светлије. На једанпут отпоче песмаГ: „Склон’ се с пута сејо Пванова „Нек’ продазп војска Мпланова! „Зелен лпстак са гранчпде сдеће „Милан војску на гранпцу креће...“