Дело

6 Д Е Л 0 — Батаљон стој! Стадоше. — На лево у фронт! К раме-ну!... К нози!... Пушко са-став!... Све се изврши тачно по команди. Командир погледа задовољно купе с пушкама па викну: — Вољно! Сеиз му прифе и прихвати коња, [а он одмах скочи са седла па право у — механу. * Војска нагрну. Све полете у топлу избу да се мало разгреје и поткреии. По двадесет њих у један мах викаху: — Дај ми полић ракије! — Одмах!... Одмах!... Ево сад, војниче?... Сад, сад, брате!... Дај дваес пара!... одазиваше се и служаше један једини келнер, човек по у годинама, ћелав и велике браде, који с необичном живошћу, пробијаше онај живи зид од људи, услужујући и наплаћујући. Тамо, по необојеним клупама беху готово поседали један другом у крило и разговараху. — Шта радиш Пајо? Гле Иве! Како си имењаче? довикиваше келнер. — Гле Андрије! Зар си још жив?! — Хвала Богу! — 0, анатема га било! — Зар опет? — Ето, опет! — Сад ћемо ваљда бити срећније руке!... Ево, ево сад!.довикну онамо на други крај механе и одјури да услужи. — Ово је чудо од човека! Пет стотина ће тај у часу послужити! — Канда има десет руку! — Море... педесет! И опет се чуло само: „дај полић ракијеГ и „молим, ево сад!...'• Неко је седео, неко је стојао; једини је Андрпја што пролеташе свуда, услуживагае свакога који би што за-