Дело

М ЕГДА Н Беше то право зимско јутро. Снег је руштно под ногама; дрва окнћена ињем повнла гране као да их је плод притнснуо; из даљине се чуо звук церића што пуца од зиме иначе тишина, мртва, гробна тишина... Друмом је марширао један батаљон војске. Одмерени кораци одјекиваху на далеко. Команднр, који једини на коњјт беше, окретао би се овда онда, да му ко од војника не би изостао. Ишло се „вољним“ кораком, али се нико није смео З^даљавати од трупе. Иње их све обујмило. Бркови, золуфи па чак и капе и одело беху покривени ињем; чак се сав коњ командиров белио. — Ала је ово зима, — викну један четовофа. — Зима, Бога ми! — рече командир —- Још ви којекако идете па се угревате; али ја на коњу... — 1Пта, озебао си? — Отпадоше ми ноге! — Па што не сифеш мало? — Ту је и механа; даћу „вољно“ па ћемо се п огрејатн. — Има ли колико? — Сад ћемо. И збиља за неколико тренутака угледа се механа. Светли прозори њени мамише озебле војнике; трубе затрубише; некако сви пружише кораке. Кад стигоше на домак; командир командова.