Дело

ПРПЧА 0 МУВН 263 Не понела, да би је узнела, Нити барем да је натраг врати Него с тога, да „узноса44 свога Само дубље после стрмоврати. Није дуго потрајало веће, Десило се с мувом нешто треће, У холује сломила се сила, Сунце опет иза брда грану Узор мува очи отворила, Обзире се на свакоју страну. Ал докле јој поглед допрет’ може, Свуда види чкаљ, трску и ситу, Покиснула сва до голе коже, Видела се где лежи у риту. Гледа доле, поново се прену, Има блата, блата, опет блата! Комараца, па и мува зглену. Ал’ прљавих да те гроза хвата. Зар је могла да западне ниже, Па закука, што је грло стиже: „Авај мени где ми памет била?! Куку мени, што сам учинила?! Леле крила, што отпала несте; Сагорела, куда ме донесте?! Ој памети у Дунав се слила, Ружно си ме данас напустила!“ Тако кука, ал не малаксава Та нико јој баш нпшта не крати И у њојзи сену воља права Да се опет на стари пут врати. Лутала је целу ноћцу дугу, Према разној лутала је стази, Лутала је северу и југу Ал све дубље у рит заплази. Онда стала већ да очајава, К’о да су јој потонуле лађе.