Дело

264 Д Е .1 О Себе кривн, сама себе кара, ТТТто не може прави пут да нађе. ТГонда, беше неког лепог дана, У води је лице сагледала, Сагледала, па се уздрктала Јер је цела блатом покапана. Гребе, таре, о рогоз се трља, Али залуд све то јадна чини, Нема муве да се не упрља У каљавој, прашној околини. Глад је мори, ал јој се не пасе, На траву јеједва смела стати, Кано курјак живела је за се Дотле — док је могла издржати. Јер за мало, у пашу се дала, Ала пасе, та то нпје шала, Рек’о бих вам да ушију има: Све јој пуца трава за ушима. П онда, то је било другог дана, „Одбила се грана јоргована“ Негда гадан, а сада јој мио, Прљав бумбар муву испросио. Ох, ала се њене груди стегле, Кад се после мувице излегле, Те живују у благшавом риту, Пасу траву, а сисају ситу. Нити знају како шећер слади, Одрашћују у умноме мраку, А немају зелени и млади Чак нн појма о топлом буџаку. А боле је до дна срца њена, Где јој чеда тако запуштена, Сузама се у очима вајка: „Баш сам грозна, небрижљива мајкаГ ГГа опасност са свих страна зија, Не мож никад на сигурно знати, Хоће ли је ласта, жаба, змија, Рашчупати али прогутати.